Nezdrava fiksacija: varljivi rat protiv GMO

150622_gmoHero.jpg.CROP.fresca2-xlarge
 
NAPOMENA: Tekst koji sledi prevod je teksta na engleskom jeziku objavljenog u časopisu „Slate“, a link ka originalnom tekstu se nalazi na kraju. U originalnom tekstu autor sve što navodi potkrepljuje referencama u vidu hiperlinkova.
 
Rat protiv genetički modifikovanih organizama je pun sejanja straha, grešaka i prevara. Etiketiranjem se neće postići veća sigurnost.
 
 
1. Oni žele da budete preplavljeni
 
Da li je genetički modifikovana hrana opasna? Čini se da mnogi ljudi misle kako jeste. U proteklih pet godina kompanije su prijavile više od 27 000 proizvoda u projekat „bez GMO“, koji potvrđuje da određena roba ne sadrži genetički modifikovane organizme. Prošle je godine prodaja tih proizvoda gotovo utrostručena. Whole Foods (lanac prodavnica hrane u SAD-u, prim. prev.) će uskoro zahtevati etikete na svim proizvodima u svojim radnjama koji sadrže GMO. Abbott, kompanija koja proizvodi bebi formulu „Similac“, je proizvela verziju te formule bez GMO-a kako bi roditeljima pružila mir u duši. Trader Joe’s (lanac prodavnica hrane u SAD-u, prim. prev.) se zakleo da se odriče GMO-a. Chipotle (lanac restorana sa sedištem u SAD-u, prim. prev.) takođe.
 
Neki borci za zaštitu životne sredine i grupe od javnog interesa žele da idu dalje. Na stotine organizacija, uključujući Uniju potrošača (Consumers Union), Prijatelje Zemlje (Friends of the Earth), Lekare za socijalnu odgovornost (Physicians for Social Responsibility), Centar za sigurnost hrane (Center for Food Safety) i Uniju zabrinutih naučnika (Union of Concerned Scientists), zahtevaju „obavezno etiketiranje genetički modifikovanih namirnica.“ Od 2013. godine, Vermont, Mejn i Konetikat (savezne države SAD-a, prim. prev.) su usvojili zakone koji nalažu označavanje GMO-a etiketama. Savezna država Masačusec bi mogla biti sledeća.
 
Osnovna premisa ovih zakona – i glavni izvor zabrinutosti kod potrošača, što je izazvalo interes korporacija za hranu bez GMO-a – jeste briga o zdravlju. Prošle godine, u anketi sprovedenoj od strane Pew Research Center-a, 57% Amerikanaca izjavilo je da je uopšte uzev „nesigurno jesti genetički modifikovanu hranu.“ Savezna država Vermont kaže kako je osnovna svrha njihovog zakona o obeležavanju da pomogne ljudima da „izbegnu potencijalne zdravstvene rizike vezane za hranu dobijenu genetičkim inženjeringom.“ Chipotle navodi kako je 300 naučnika „potpisalo izjavu kojom se odbacuje tvrdnja da postoji naučni konsenzus o sigurnosti GMO-a za ljudsku upotrebu.“ „Dok se ne sprovede još studija“, kaže Chipotle, „mi verujemo da je mudro preuzeti oprezan pristup prema GMO.“
 
Svetska zdravstvena organizacija (World Health Organization), Američko medicinsko udruženje (American Medical Association), Nacionalna akademija nauka (National Academy of Sciences), i Američko udruženje za unapređenje nauke (American Association for the Advancement of Science) su izjavili da nema nikakvih dobrih dokaza koji bi potvrdili da su GMO nebezbedni. Na stotine studija potvrđuju ovaj zaključak. No, mnogi od nas ne veruju ovim uveravanjima. Više smo privučeni skepticima koji tvrde da tu postoji još nešto, da su neke studije pronašle rizike vezane za GMO, te da Monsanto to prikriva.
 
Potrošio sam veći deo prošle godine kopajući po dokazima. Evo šta sam saznao. Kao prvo, istina je da je ovo pitanje složeno. No, što dublje kopate, to više prevara pronalazite kod onih koji su protiv GMO-a. Kod njih postoji mnogo grešaka, zabluda, pogrešnih shvatanja, netačnih iznošenja i laži. Ljudi koji vam govore kako Monsanto krije istinu i sami kriju dokaze da su njihovi navodi o GMO netačni. Oni računaju na to da ćete se osećati preplavljeno naukom i da ćete, kao pretpostavku koju „osećate“ u sebi, prihvatiti njihovu poruku o nepoverenju (nauci, prim. prev.).
 
p01Drugo, glavni argument anti-GMO pokreta – da su razboritost i oprez razlozi za izbegavanje genetički modifikovane, ili GM, hrane – je prevara. Aktivisti koji vam govore da „igrate“ na sigurno kada su u pitanju GMO sami ne poštuju to pravilo kada procenjuju alternative. Oni odbacuju proteine u GM usevima kao toksične, dok oni sami brane lekove, pesticide i konvencionalne useve koji su ispunjeni tim istim proteinima. Oni prikazuju genetički inženjering kao haotičan i nepredvidljiv, čak iako studije pokazuju da druge metode oplemenjivanja useva, uključujući i one koje favorizuju sami aktivisti, više remete genom biljke.
 
Treće, postoje opravdane sumnje u vezi nekih aspekata genetički modifikovane poljoprivrede, kao što su herbicidi, monokulture i patenti. No, nijedna od tih sumnji nije u osnovi vezana direktno za genetički inženjering. Genetički inženjering nije stvar. To je proces koji se može koristiti na različite načine kako bi se stvorile različite stvari. Kako biste jasno promišljali o GMO, morate razlikovati područja primene i fokusirati se na suštinu u svakom pojedinačnom slučaju. Ako ste zabrinuti zbog pesticida i transparentnosti, morate znati o toksinima kojima je vaša hrana bila izložena. GMO etiketa vam to neće reći. I to vas može navesti da kupujete proizvode koji nisu GMO čak i kada su GM alternative sigurnije.
 
Ako ste poput mene, ne želite da se mučite ovim problemom. On je prevelik, tehničke je prirode i zbunjujuć. No, ipak, pođite sa mnom, samo ovaj put. Hoću da vas odvedem iza bine, iza tih opštih uveravanja o sigurnosti genetičkog inženjeringa. Želim da vas odvedem u srž detalja četiri GMO borbe koje se vode, zato što ćete tamo pronaći istinu. Doći ćete do poslednje zavese, one koja krije stvarnost anti-GMO pokreta. I videćete šta je iza nje.
 
 
150612_papayaStickers.jpg.CROP.promo-xlarge2
2. Trijumf papaje
 
Pre dvadeset godina uzgajivači papaje na Havajima su bili u nevolji. Virus prstenaste pegavosti papaje, koji se prenosi preko insekata, uništavao je sadnice papaje. Uzgajivači su pokušali sve kako bi ga zaustavili: selektivni uzgoj, rotaciju useva, karantin. Ništa nije pomoglo. No, jedan naučnik je imao drugačiju ideju. Šta ako bi on mogao da prenese jedan gen iz jednog bezopasnog dela virusa, znanog kao virusni omotač, u papajinu DNK? Da li bi GM papaja bila imuna na virus?
 
Taj naučnik, Denis Gonzalves (Dennis Gonsalves) sa Univerziteta Kornel (Cornell University), dobio je ideju, delimično, od Monsanta. Međutim, Monsanto nije bio zainteresovan za papaju. Iako je papaja važna hrana u zemljama u razvoju, ona ne donosi veliku zaradu kao soja ili pamuk. Tako su Monsanto i još dve kompanije dale licencu za tehnologiju udruženju poljoprivrednika na Havajima. Licenca je data besplatno, ali je bila ograničena samo na Havaje. Udruženje je prvobitno poljoprivrednicima davalo seme besplatno, a posle ga je naplaćivalo.
 
Danas je GM papaja veliki uspeh. Spasila je čitavu industriju. No, to je i priča koja upozorava. Papaja, koja je porazila virus, jedva je preživela kampanju kojom se htelo Havaje počistiti od GMO. Pouka te priče uči nas teškoj lekciji: bez obzira koliko dugo se neki GMO jede bez ikakvih loših posledica, i bez obzira koliko mnogo studija potvrđuje sigurnost, uvek će postojati skeptici koji upozoravaju na nepoznate rizike.
 
Hiljadu devetsto devedeset šeste i devedeset sedme godine, tri federalne agencije su odobrile GM papaju. Američko ministarstvo poljoprivrede (U. S. Department of Agriculture) saopštilo je kako „nema štetnih efekata na biljke, neciljane organizme ili okolinu“ u ispitivanjima na terenu. Agencija za zaštitu životne sredine (Environmental Protection Agency) ukazala je na to kako su ljudi godinama jeli virus koji se nalazio u zaraženoj papaji. „Čitave zarazne čestice virusa prstenaste pegavosti papaje, uključujući omotač virusa, nalaze se u voću, listovima i stabljikama većine biljaka“, utvrdila je Agencija. Agencija je navela dugačku istoriju konzumacije čitavog virusa u hrani od strane sisara, bez ikakvog štetnog uticaja na zdravlje ljudi. Biljke zaražene virusom su uvek bile, te su i sada deo kako ljudskog, tako i životinjskog lanca ishrane, te ne postoje nalazi koji bi ukazivali na to da su biljni virusi toksični za ljude i druge kičmenjake. Nadalje, biljni virusi se ne mogu replicirati u sisarima ili drugim kičmenjacima, pa se tako eliminiše mogućnost infekcije ljudi.
 
Ovi argumenti nisu zadovoljili sve. Godine 1999, samo godinu dana nakon što je novo seme papaje podeljeno poljoprivrednicima, kritičari su rekli kako gen virusa može da stupi u interakciju sa DNK drugih virusa, te tako stvori još opasnije patogene. Godine 2000, vandali su uništili stabljike papaje i druge biljke nastale bioinženjeringom u istraživačkom centru Havajskog univerziteta (University of Hawaii), nazivajući te biljke „genetičkim zagađenjem.“ Godine 2001, Američka javna interesna istraživačka grupa (U.S. Public Interest Research Group) identifikovala je Havaje kao saveznu državu koja se najčešće koristi za terenska ispitivanja GM useva, te je zatražila nacionalni moratorijum na takve testove. „Nauka o genetičkom inženjeringu je radikalna i nova,“ saopštila je ova Grupa, i GM usevi „nisu adekvatno testirani kada je u pitanju uticaj na zdravlje ljudi i okolinu.“
 
p02Činilo se da holandska studija objavljena u decembru 2002. godine opravdava ovu zabrinutost. Prema toj studiji, kratka sekvenca virusnog omotača virusa prstenaste pegavosti, sada ubačena u GM papaju, se poklapala sa sekvencom u alergenom proteinu koji proizvode crvi. Sličnost je bila samo delimična, te se nije pokazalo, kako su autori naglasili, da taj protein aktivira alergije, a još manje da alergiju izaziva papaja. No, anti-GMO aktivisti nisu sedeli skrštenih ruku. Institut za nauku u društvu (Institute of Science in Society) objavio je „Upozorenje o biološkoj sigurnosti“ nazvano „Skandal sa alergenom GM papajom.“ Greenpeace je odmah označio holandsku studiju te upozorio da „interakcija GM papaje sa drugim virusima… može proizvesti nove sojeve virusa.“ Ova organizacija je optužila naučnike koji su razvili GM papaju da se „igraju s prirodom.“
 
Neka od ovih ranih upozorenja bila su uznemirujuća. No, naučno gledano, ona nisu imala nikakvog smisla. Počnite sa razlikom između „prirode“ i „genetičkog zagađenja.“ Priroda je izmislila virus prstenaste pegavosti. Milioni ljudi su ga jeli bez ikakvih loših posledica. A i uzgajivači se petljaju s prirodom čitav milenijum.
 
Anti-GMO aktivisti osudili su genetički inženjering kao neprecizan i nasumičan. Ignorisali su daleko veću nasumičnost mutacija u prirodi i daleko veću nepreciznost tradicionalnog uzgoja. Nadalje, nakon pet godina komercijalne prodaje i potrošnje, nije bilo znakova da je GM papaja nekome naškodila. No, uzbunjivači su nastavili da jadikuju o nepredviđenim interakcijama i mutacijama koje će dovesti do sudnjeg dana, zanemarujući istraživanja koja nisu potvrđivala ove fantazije.
 
Uzmite „Skandal sa alergenom GM papajom“. Protein kojeg proizvodi papajin novi gen sastoji se od oko 280 amino kiselina. Od tih 280, broj uzastopnih amino kiselina koje deli sa pretpostavljenim alergenom je 6. Vodeći se istim standardom, jedna studija je pronašla da bi 41 od 50 nasumično odabranih proteina u običnom kukuruzu morao biti proglašen alergenim. No, protivnici GMO-a su ignorisali ovu studiju. Ignorisali su i drugo istraživanje, koje je zaključilo da pretpostavljeni alergen iz crva koji se koristio za poređenje sa papajom nije, u stvari, suštinski alergen.
 
Godine su prolazile, ljudi su jeli papaju i ništa se loše nije dešavalo. Međutim, aktivisti nisu hteli da popuste. Godine 2004, Greenpeace vandali su uništili voćnjak GM papaje na Tajlandu, nazivajući tu biljku „tempiranom bombom“ i tvrdeći da je ona uništila poljoprivrednike na Havajima. Godine 2006, Greenpeace je izdao još jedan izveštaj kojim se osuđuje to voće. U stvarnosti, izvor problema sa kojima su se susretali poljoprivrednici bio je sam Greenpeace. Ta je organizacija radila na blokiranju regulatornog odobrenja i prodaje GM papaje – a zatim je okrivila papaju za finansijske nedaće u kojima su se našli poljoprivrednici.
 
Od 2006 – 2010. godine, naučnici Američkog ministarstva poljoprivrede, potaknuti japanskim regulatornim telima, podvrgnuli su papaju dodatnim studijama. Potvrdili su da njen novi protein nema zajedničku genetičku sekvencu sa bilo kojim poznatim alergenom, koristeći uobičajeni standard od osam uzastopnih amino kiselina, a ne šest. Pokazali su da se protein, za razliku od alergena, razgrađuje za nekoliko sekundi u želudačnoj kiselini. Otkrili su da konvencionalna papaja zaražena virusom, koju su ljudi jeli sve vreme do tada, ima osam puta više viralnog proteina u odnosu na GM papaju. U maju 2009, nakon decenije pažljivog nadzora, japanska Komisija za sigurnost hrane (Food Safety Commission) je odobrila GM papaju. Dve godine kasnije, nakon rešavanja nekih pitanja vezanih za zaštitu životne sredine, Japan je otvorio svoje tržište za ovo voće.
 
Kineski istraživači su izvršili dodatne testove. Četiri nedelje su hranili grupu pacova GM papajom. U međuvremenu, drugu grupu pacova su hranili konvencionalnom papajom. Studija nije pronašla razlike između ove dve grupe pacova. To je potvrdilo da se fragmenti virusnog omotača brzo razgrađuju u želudačnoj kiselini, te ne ostavljaju vidljivih tragova u organima.
 
Tada je prošlo već petnaest godina kako se GM papaja ispituje i konzumira. GMO skeptici su imali dva izbora. Mogli su da priznaju kako se njihove noćne more nisu obistinile, ili su mogli da odbace dokaze i čvrsto se drže svoje vere u GMO apokalipsu.
 
Ova je dilema podelila anti-GMO tabor 2013. godine, kada je Okružno veće Havaja (Hawaii County Council), koje upravlja najvećim havajskim ostrvom, razmatralo zakonske propise kojima bi se zabranili GM usevi. Saslušanja na Veću, koja su sačuvana na video snimcima od strane grupe Okupirajmo Havaje (Occupy Hawaii), koja se zalagala za predloženu zabranu, dokumentuju jednogodišnju borbu između ideologije i nauke. Dok su članovi Veća slušali svedočenja te proučavali problem, saznali su da se GM papaja ne uklapa u GMO stereotipe. Ona je stvorena od strane naučnika u javnom sektoru, a ne od strane korporacije. Ona je sačuvala ovaj voljeni usev. Prošla je veoma strogi nadzor u Japanu i SAD-u. Nije uzrokovala kros-polinaciju susednih polja. Takođe je smanjila upotrebu pesticida, jer poljoprivrednici više nisu morali da istrebljuju vaši koje su širile virus.
 
Jedna članica Veća, Margaret Vil (Margaret Wille), popustila je pred dokazima. Ona je bila vodeći anti-GMO političar na Havajima. Ona je i pokrenula predlog zabrane GMO-a. No, kada je saslušala argumente, izbacila je GM papaju iz svog predloga zakona, napominjući kako je ona ugrađena u lokalnu poljoprivredu, i da je dokazano proverena što se sigurnosti tiče, kao i što se tiče kros-polinacije. U stvari, ona je priznala dve stvari. Prvo, osnovane brige kritičara biotehnologije, kao što su upotreba pesticida i kontrola poljoprivrede od strane korporacija, ne mogu se primeniti na sve GM useve. I drugo, protokom vremena, novine postaju uobičajena stvar.
 
Drugi antagonisti su zadržali svoj stav. Glavni među njima je bio Džefri Smit (Jeffrey Smith), najplodniji anti-GMO aktivista na svetu. U septembru 2013, Smit je dobio 45 minuta da svedoči pred Većem kao svedok-ekspert, iako on nema nikakvo formalno naučno obrazovanje (kada je upitan da li da mu se obraćaju sa Dr Smit, on je zaobišao pitanje odgovorivši: „Ne, može Džefri.“). Smit je rekao Veću da RNK iz GM papaje može poremetiti gene kod ljudi i da proteini iz papaje mogu ometati ljudski imunitet, što može dovesti do HIV-a i hepatitisa. Rekao je i da protein može uzrokovati rak.
 
U prilog svom svedočenju Smit je citirao rad iz marta 2013. o regulisanju GM useva. On je rekao da rad „pokazuje kako je evaluacija ove tehnologije krajnje neadekvatna za zaštitu od ekoloških problema i zdravstvenih problema ljudi. Papaja je bila jedan primer naveden u tom radu.“ Međutim, u tom se radu nije spominjala papaja. Ona je samo bila navedena u tabelarnom prikazu GM useva, uz teorijsku kritiku tehnologije.
 
Smit je rekao Veću da „nema studija hranjenja životinja papajom.“ Hektor Valencuela (Hector Valenzuela), specijalista za useve sa Havajskog univerziteta, koji je takođe svedočio kao ekspert, rekao je istu stvar: da naučnici nisu sproveli „nijedno istraživanje“ za procenu sigurnosti GM papaje. Ni jedan ni drugi nisu spomenuli kinesku studiju hranjenja pacova – objavljenu dva meseca pre objavljivanja teorijskog rada koji je Smit citirao – koja nije pronašla nijedan štetan efekat od onih koje je naveo Smit.
 
Kako bi objasnili zašto su naučne organizacije i regulatorna tela proglasile GM hranu bezbednom, anti-GMO svedoci su ponudili teorije zavere. Rekli su da američku Administraciju za hranu i lekove (U.S. Food and Drug Administration) „drži“ Monsanto. Isto tako i Američko udruženje za unapređenje nauke. Kada je Ejmi Harmon (Amy Harmon), naučni dopisnik New York Times magazina i dobitnik Pulicerove nagrade, detaljno prikazala dokaze o sigurnosti GM papaje, nepoverljivi članovi Veća su odbacili njen članak kao „iskrivljeni“ prikaz „jedne političke sile koja postoji.“
 
Što se tiče japanskog odobrenja papaje, Valencuela je savetovao Veće da pogledaju prepisku američke vlade puštenu u javnost od strane WikiLeaks-a. On je rekao da prepiska pokazuje „sve napore koje je Američko ministarstvo inostranih poslova (U.S. Department of State/State Department) spremno uraditi kako bi zavrtalo ruke skriveno od javnosti.“ Ovo je bila jasna insinuacija da su zvaničnici SAD-a iznudili odluku Japana. Smit je, takođe, spomenuo te prepiske. Međutim, prepiske nisu pokazale nikakvu zaveru. Gotovo 6 000 procurelih poruka je bilo poslato iz američkih ambasada i konzulata u Japanu. Pokrivale su period od 2005 do 2010. godine, kada su japanska regulatorna tela raspravljala i odobrila GM papaju. Ekološka grupa Nadzor hrane i vode (Food & Water Watch) je pretražila prepisku kako bi pronašla nešto vezano za vršenje pritiska ili lobiranje od strane zvaničnika SAD-a u korist GMO-a. Izveštaj ove grupe, objavljen u maju 2013, nije naveo nijednu dojavu koja bi pokazala takvu aktivnost u Japanu.
 
Nijedna tvrdnja nije bila preterana za anti-GMO svedoke, uključujući i nekoliko njih koji su sebe nazivali ekspertima. Oni su rekli da su GMO posebno opasni za tamnopute ljude. Tvrdili su i da su vakcine opasne. Izjavili su i da GM cveće treba biti zabranjeno jer bi ga deca mogla pojesti.
 
Ono što nikada ne bi rekli, uprkos dokazima, jeste da je GM papaja sigurna. Brenda Ford (Brenda Ford), član Veća i sponzor jednog drugog anti-GMO predloga zakona, rekla je svojim kolegama da ne moraju da odgovore na to pitanje, čak i kada im je ono direktno upućeno. Fordova je opisala genetički inženjering kao „nasumično gađanje“ hromozoma. Rekla je da je ta nauka još „u začetku.“ Smit, u svom svedočenju, je rekao da bi transfer gena u poljoprivredi trebao biti proučavan od 50 do 150 godina pre nego što se dopusti njegova upotreba u poljima.
 
Na kraju, papaja je preživela. Predlog zakona Fordove nije. Predlog zakona Vilove je potpisan, ali je kasnije oboren na sudu. Novi zakon se ne odnosi na papaju. Međutim, GMO etikete se odnose i na nju. One vam ne govore da je voće u koje gledate u prodavnici napravljeno tako da mu treba manje pesticida, a ne više. One vam ne govore o svim istraživanjima koja su morala biti sprovedena kako bi se proverila sigurnost. One vam ne govore da ljudi jedu te papaje već petnaest godina bez ikakvih negativnih posledica. One vam ne govore da, kada je kupite, novac ide uzgajivačima na Havajima, a ne Monsantu.
 
Neki ljudi do dana današnjeg veruju da su GM papaje opasne. Oni traže još istraživanja. Oni će uvek tražiti još istraživanja. Oni sebe nazivaju skepticima. Međutim, kada se držite nekog neosnovanog verovanja, čak i nakon dve decenije istraživanja i iskustva, to nije skepticizam. To je dogma.
 
 
150612_cornStickers2.jpg.CROP.promo-xlarge2
3. Organska hrana nije sigurnija
 
Godine 1901, japanski biolog je otkrio da soj bakterije ubija svilene crve u njegovoj zemlji. Naučnici su toj bakteriji dale ime: Bacillus thuringiensis. Pokazala se kao zgodna za zaštitu useva od insekata. Uzgajivači i ekolozi su je zavoleli. Bila je prirodna, efikasna i bezopasna za kičmenjake.
 
Sredinom 1980-ih godina, belgijski istraživači su pronašli bolji način za proizvodnju insekticida. Stavili su gen iz bakterije u biljke duvana. Kada su bube pokušale da pojedu te biljke, one su uginule. Sada poljoprivrednicima više nije bila potrebna bakterija. Biljke koje su imale novi gen, poznat kao Bt, mogle su same da proizvedu insekticidni protein.
 
Borci za zaštitu životne sredine su „odlepili.“ Ono što ih je uznemirilo nije bio insekticid, nego genetički inženjering. Tako je započeo čudni zazor od Bt useva. Protein za koji su se svi ranije složili kako je bezopasan odjednom je postao pretnja. Za mnoge kritičare biotehnologije, duga istorija sigurne upotrebe Bt-a je bila nebitna. Ono što je bilo bitno jeste da je sada Bt postao GMO, a GMO su zlo.
 
Godine 1995, američka Agencija za zaštitu životne sredine je odobrila Bt krompir, kukuruz i pamuk. Agencija je dala na znanje kako je toksin koji proizvode ovi usevi „identičan onome koji prirodno nastaje u bakteriji“, te da „utiče na insekte kada se proguta, ali ne i na sisare.“ Međutim, protivnici se nisu stišali. Godine 1999, koalicija predvođena Greenpeace-om, Centrom za sigurnost hrane, Mrežom za akciju protiv pesticida (Pesticide Action Network) i Međunarodnom federacijom pokreta za organsku poljoprivredu (International Federation of Organic Agriculture Movements), tužila je Agenciju za zaštitu životne sredine kako bi ona povukla svoje odobrenje. U tužbi je navedeno kako bi Bt usevi mogli stvoriti insekte otporne na insekticid, te uzrokovati „direktnu štetu neciljanim organizmima.“
 
Koalicija je tvrdila da govori u ime opreza u vezi životne sredine. Međutim, njen oprez je bio sumnjivo selektivan. Trideset od trideset i četiri poljoprivrednika koji su u tužbi navedeni kao žrtve i tužitelji, potvrdilo je da prskaju Bt po svojim usevima. Četrnaest od šesnaest poljoprivrednih organizacija navedenih kao tužitelji izjavilo je kako njihovi članovi prskaju Bt-om svoje useve. Jedan tužilac, sudeći prema tužbi, bio je „dobavljač organskih đubriva i sredstava za kontrolu štetočina“ čiji se posao sastoji „od prodaje folijarnih Bt proizvoda konvencionalnim uzgajivačima jabuka.“ Jedan drugi „je jedan od najvećih dobavljača korisnih insekata i prirodnih organizama namenjenih za kontrolu poljoprivrednih štetočina“, uključujući i „nekoliko Bt proizvoda.“
 
Greenpeace i njihovi partneri se nisu borili protiv Bt industrije. Oni su je štitili. Oni su pokušavali uveriti javnost kako je Bt protein opasan kada ga proizvodi sama biljka, ali potpuno siguran kada ga proizvodi bakterija i kada ga poljoprivrednici koriste za prskanje.
 
Anti-GMO lobi tvrdi kako su Bt usevi gori od Bt sredstava za prskanje, delom i zbog toga što Bt usevi sadrže previše bakterijskog toksina. Godine 2007, na primer, Greenpeace je promovisao sudsku peticiju za zaustavljanje terenskih ispitivanja Bt patlidžana u Indiji. Peticija je slala poruku najvišem sudu u zemlji da se „Bt toksin u GM usevima nalazi u hiljadu puta većoj koncentraciji nego što je to u Bt sredstvima za prskanje.“ Međutim, interno istraživanje Greanpeace-a je lagalo tom izjavom. Izveštaj Greenpeace-a iz 2002. godine, zasnovan na laboratorijskim istraživanjima u Kini, tvrdi da je nivo toksina u Bt usevima izuzetno „ograničen.“ Godine 2006, kada su Greenpeace istraživači ispitali Bt kukuruz u Nemačkoj i Španiji, naišli su na iznenađenje: „Uzorci biljaka su pokazali generalno veoma nisku koncentraciju Bt-a.“
 
Poštena i iskrena ekološka organizacija, otkrivši ovako niske koncentracije, možda bi razmotrila svoje protivljenje Bt usevima. Međutim, Greenpeace je samo promenio svoje obrazloženje. Tvrdeći u svojoj tužbi iz 1999, da Bt usevi proizvode previše toksina, Greenpeace se sada okrenuo za 180 stepeni. U svom izveštaju o nemačkom i španskom kukuruzu, organizacija se žalila kako Bt usevi proizvode premalo toksina da bi bili efikasni. Ona je tvrdila, u suštini, da je Bt u transgenim usevima (GM usevima, prim. prev.) nesiguran za ljudsko zdravlje, ali nedovoljno jak da bio ubio štetočine.
 
Anti-GMO aktivisti takođe tvrde da se insekticidni protein „aktivira“ u Bt usevima, ali ne i u Bt sredstvima za prskanje, te da je to ono što Bt useve čini opasnijima za ljude. To je, međutim, pogrešno. „Aktivacija“ samo znači da je protein skraćen, što mu pomaže da se veže za stomak insekata. I svaka Bt biljka je drugačija. Globalna baza GM useva, koju održava Centar za procenu rizika za životnu sredinu (Center for Environmental Risk Assessment), pokazuje da su neki Bt proteini potpuno skraćeni, dok su neki samo delimično skraćeni. Čak i potpuno skraćeni proteini su samo „polu-aktivirani“, sudeći po tehničkoj proceni koju su Greenpeace-u poslali sopstveni konsultanti pre 15 godina. Ukoliko niste buba, Bt nije aktivan.
 
U svojoj tužbi iz 1999. godine, Greenpeace je tvrdio da su Bt usevi opasni zato što se njihovi toksini „ne rastvaraju lako u okruženju.“ Ta organizacija i njeni saveznici od tada stalno ponavljaju ovu tvrdnju. No, kada im je to zgodno, Greenpeace tvrdi suprotno. U peticiji iz 2006. godine, kojom su tražili blokiranje Bt useva na Novom Zelandu, spekulisano je da bi koncentracija toksina u Bt pamuku mogla biti premala „zato što se Bt protein razgrađuje, što je povezano sa toplotnim stresom.“ Peticija je dodala kako odbrambeni mehanizmi biljke „mogu smanjiti insekticidnu aktivnost Bt-a.“
 
U stvari, u peticiji iz 2006. godine se tvrdilo da niska koncentracija Bt-a u indijskom pamuku omogućava insektima da se razmnožavaju u velikom broju, što dovodi do gubitaka u prinosu, a farmere dovodi do padanja u dugove i samoubistva. Optužbe o samoubistvima su bile samo još jedna anti-GMO izmišljotina. No, ona je omogućila Greenpeace-u da tvrdi kako Bt u transgenim usevima ubija ljude na dva načina: tako što je jači, i što ga ima više nego Bt-a u sredstvima za prskanje, a i tako što je slabiji, i što ga ima manje nego Bt-a u sredstvima za prskanje.
 
Najčudniji deo slučaja protiv Bt useva jesu tobožnji dokazi o štetnosti. Brojne studije su pokazale da je Bt jedan od najsigurnijih pesticida na svetu. Ipak, ako sprovedete dovoljan broj eksperimenata sa bilo kojim pesticidom, neki od njih će pronaći korelacije koje izgledaju zabrinjavajuće. Međutim, to je samo prvi korak u osporavanju naučnog konsenzusa. Eksperti potom raspravljaju o tome da li su korelacije uzročne i da li su efekti značajni. Oni traže bolje eksperimente, sa više kontrole, kako bi potvrdili taj obrazac. I upravo je ovo mesto gde je slučaj protiv Bt useva i drugih GMO-a stalno padao u vodu.
 
Ali to nije ono što je čudno. Čudno je to što su toliki tobožnji dokazi protiv Bt useva, u najboljem slučaju, dokazi protiv Bt sredstava za prskanje.
 
p03U svojoj peticiji regulatornim telima na Novom Zelandu iz 2006. godine, Greenpeace je tvrdio da će Bt usevi, usled evolucionog pritiska, stvoriti insekte otporne na Bt, čime bi lišili organske farmere njihovog prava da „koriste Bt kao pesticid.“ Peticija je upozorila i da „Bt toksin može da se zadrži u zemlji i duže od 200 dana“ i da bi ovo „moglo uzrokovati probleme za neciljane organizme, kao i probleme u zdravlju ekosistema u tlu.“ Međutim, dva od tri eksperimenta citirana kao dokaz za upozorenje u vezi tla uopšte nisu urađena na Bt usevima. Ona su urađena sa DiPel-om, komercijalnim sredstvom za prskanje koje sadrži Bt jedinjenje. Greenpeace je tražio od Novog Zelanda da zaštiti Bt sredstva za prskanje od Bt useva na osnovu studija koje, ako ništa drugo, optužuju upravo Bt sredstva za prskanje.
 
Peticija protiv Bt patlidžana u Indiji iz 2007. godine ponovila je ovu zabludu. „Prirodna Bt bakterija je veoma važna u naprednoj organskoj poljoprivredi“, tvrdilo se u peticiji. Iz tog razloga, dalje se tvrdilo, evolucija insekata otpornih na Bt zbog Bt useva „bi bila ozbiljna pretnja mnogim vrstama poljoprivrede na koje se država kao što je Indija neizbežno, i sa pravom oslanja.“ Ali, dodatak peticiji je navodio, kao dokaz opasnosti Bt-a, studije sprovedene sa Javelin, Foray i VectoBac sredstvima za prskanje – koja sadrže Bt jedinjenja.
 
Ovaj paradoks prožima anti-GMO pokret: lažno uzbunjivanje oko bilo kakve mogućnosti štete vezane za Bt useve, zajedno sa neumornim promovisanjem industrije Bt sredstava za prskanje: „Farmeri oduvek koriste Bt na štedljiv način, i samo kao sredstvo krajnje mere“, kaže Udruženje organskih potrošača (Organic Consumers Association). Ali to se ne poklapa sa literaturom o komercijalnim Bt sredstvima za prskanje. Jedna brošura preporučuje „motorizovane prskalice“ i tvrdi da je „prskanje iz vazduha takođe uobičajeno kod mnogih useva.“ Jedna druga brošura objašnjava da se „mnoge plantaže avokada prskaju iz helikoptera.“ Zasićenje je tačka na kojoj je naglasak: „Prskanjem treba temeljno da se pokriju sve površine na biljci, čak i donji delovi listova.“
 
Greenpeace tvrdi da ne morate da brinete zato jer se „Bt proteini iz prirodnih Bt sredstava za prskanje razgrađuju“ u roku od dve nedelje. Ali ovo je lažno uveravanje, zato što farmeri kompenzuju razgrađivanje ponovnim nanošenjem sredstava. Tipična brošura preporučuje ponovno nanošenje „svakih 5 do 7 dana.“ To je dovoljno vremena da toksin dođe do vaših usta, budući da dokumentacija uz proizvod govori uzgajivačima da „se zrelo voće može ubrati i jesti istog dana kada je i prskano.“ Na YouTube video snimcima, organski uzgajivači daju iste instrukcije: „Treba da prskate svoje povrće sa Bt-om svaka četiri dana, nanoseći ga na svaku površinu i možete jesti hranu odmah nakon što ste je prskali.“
 
Bt sredstva za prskanje, za razliku od Bt useva, sadrže živu bakteriju koja se može razmnožiti u hrani. Pre nekoliko godina istraživači su ispitali povrće za prodaju u Danskoj. Pronašli su 23 soja Bt-a identična onima koji se koriste u komercijalnim sredstvima za prskanje. Slična studija mleka, sladoleda i pića sa zelenim čajem u Kini je pronašla 19 sojeva Bt-a, od toga pet identičnih onima koji se koriste u sredstvima za prskanje. U Kanadi je putem uzimanja brisa iz nosa od ljudi koji žive unutar i izvan zone gde se koristi Bt pronađena bakterija u 17% uzoraka uzetih pre prskanja useva, a u 36% do 47% uzoraka uzetih nakon prskanja.
 
Niko ne prati koliko Bt-a se primenjuje širom sveta. Prošlog leta je Wall Street Journal procenio da godišnja prodaja bioloških pesticida iznosi oko 2 milijarde dolara. Procenjuje se da Bt zauzima od 57% do 90% tog tržišta. Dve hiljade i prve godine je procenjeno da je Bt korišćen u više od 40% sadnica paradajza i više od 60% sadnica kupusnjača, što uključuje brokoli, karfiol i kupus. Od tada, prodaja bioloških pesticida je znatno porasla. Godišnji rast prodaje u Evropi od 2000. godine iznosi gotovo 17%. Sve tržišne analize predviđaju da će biološki pesticidi rasti u znatno većem postotku u odnosu na ukupno tržište insekticida, delom i zbog toga što ih promovišu vlade država. Wall Street Journal predviđa da će do 2020. godine, 10% globalne prodaje pesticida zauzimati Bt i druge biološke formule.
 
Jedna od posledica ovog paradoksa – napadi na GMO, dok u isto vreme biopesticidi cvetaju – jeste da možete steći utisak kako jedete manje Bt-a, ali ga, u stvari, jedete više. Pretpostavimo da živite u Nemačkoj. Prema kongresnom istraživačkom izveštaju iz 2014, nemačka pravila o GMO su među najstrožijima u svetu. Zakon zahteva označavanje, obeshrabruje uzgoj GMO-a, te je zabranio čak i neke useve koji su odobreni od strane Evropske unije. Međutim, podaci UN-a pokazuju da je u periodu od proteklih 10 godina, na svakih 1 000 hektara obradive nemačke zemlje, u godišnjem proseku prodato 125 metričkih tona bioloških i botaničkih pesticida (kategorija koja uključuje i Bt) za poljoprivrednu upotrebu u usevima i semenu. To znači više od 45 kg po hektru godišnje. Poređenja radi, nijedna sorta Bt kukuruza ne proizvodi više od 1,8 kg toksina po hektru.
 
I pogodite ko prodaje sav taj Bt: iste one kompanije koje Greenpeace osuđuje zbog bavljenja hemijskim pesticidima i GMO-om. Od 2012, top četiri kompanije na Greenpeace-ovoj listi globalnih pesticidnih zlikovaca – Monsanto, Syngenta, Bayer i BASF – su potrošile oko 2 milijarde dolara kako bi ušle u tržište bioloških pesticida. Još jedan agrohemijski div, DuPont, je uložio 6 milijardi dolara. Ako bojkotujete GMO, ili kupujete organsku hranu kako biste izbegli Bt i borili se protiv korporativne poljoprivrede, razmislite ponovo. Monsanto je jedan korak ispred vas.
 
Anti-GMO fanatici odbijaju da se suoče s istinom o Bt-u. Pre dve godine su Udruženje organskih potrošača i njen saveznički veb sajt GreenMedInfo, objavili naslov „Nova studija povezuje GM hranu sa leukemijom.“ I danas taj naslov nije ispravljen, iako je studija sprovedena sa Bt sporama kristala, koje su komponente Bt sredstava za prskanje, a ne Bt useva. (Studija je u potpunom rasulu. Većina onoga čime su hranjene test životinje nisu Bt toksini, a tekst koji je usledio je, iz nepoznatih razloga, povučen iz jednog etabliranog časopisa i, umesto toga, objavljen u časopisu koji do tada nije postojao.) U međuvremenu, prošle godine, Greenpeace je objavio katalog „uzorne“ poljoprivrede, gde je hvaljena jedna španska farma na kojoj se „upotreba bakterije Bacillus thuringiensis proširuje na veći prostor obradive površine.“ Obe organizacije vas ohrabruju da kupujete organsko, pri tome ne pominjući kako postoji na desetine Bt insekticida odobrenih za korišćenje u organskoj poljoprivredi.
 
GMO etikete na proizvodima ovo neće razjasniti. One vam neće reći da li se u vašoj hrani nalazi Bt. One će vam samo dati iluziju da ste ga izbegli. To je jedna od lekcija projekta „bez GMO“, čije dobrovoljne etikete na hrani izgledaju kao da vam pružaju „informisani izbor“ o tome šta se nalazi u vašoj hrani. Ranije ove godine, pripravnici časopisa Slate Natanja Livaj (Natania Levy) i Grir Pritimen (Greer Prettyman) su kontaktirali proizvođače 15 kukuruznih proizvoda koji nose etikete projekta „bez GMO.“ Oni su upitali svaku kompaniju da li njihovi proizvodi sadrže bilo kakve sastojke koji se prskaju biopesticidima. Pet kompanija nije dalo odgovor. Dve su odgovorile, lažući, da njihovi organski sertifikati znače da oni ne koriste pesticide niti bilo šta drugo što može biti štetno. Jedna je nastojala da izbegne odgovor dajući neki generičan odgovor koji je uporno ponavljala kada smo ih pritiskali za jasnim odgovorom. Druga je tvrdila kako se pridržava zakonskih granica. Tri su priznale kako ne znaju. Nijedna od kompanija nam nije mogla dati jasnu potvrdu da njeni proizvodi nisu bili izloženi Bt-u.
 
To je suštinska mana u anti-GMO pokretu. Oni se samo pretvaraju da vas informišu. Kada prođete kroz njihove dogme i ispitate dokaze, uviđate da je fiksacija pokreta na genetički inženjering jedna ogromna greška. Principi za koje oni tvrde da se zalažu – zaštita životne sredine, javno zdravlje, društvena poljoprivreda – imaju bolji tretman kada ih razmatramo svaki za sebe, nego kada tretiramo GMO kategorički, kao zamenu za sve ono što je loše na ovome svetu. To je istina, u svoj svojoj složenosti. Šteta što se ona ne može staviti na etiketu.
 
 
150706_goldenRice.jpg.CROP.promo-xlarge2
4. Humanitarni projekat koji fanatici mrze
 
Upravo u ovom trenutku, širom sveta, četvrtina milijarde predškolske dece pati od nedostatka vitamina A. Svake godine, od 250 000 do 500 000 ove dece oslepi. Unutar godine dana, polovina ove slepe dece će umreti. Veći deo ovih nevolja događa se u Jugoistočnoj Aziji, gde se ljudi oslanjaju na pirinač u svojoj ishrani. Pirinač ne sadrži dovoljno beta karotena – jedinjenja koje, kada se vari, proizvodi vitamin A.
 
Pre dvadeset i pet godina, tim naučnika predvođen Ingom Potrikusom (Ingo Potrykus) iz švajcarskog Federalnog instituta za tehnologiju (Swiss Federal Institute of Technology) krenuo je da rešava taj problem. Njihov plan je bio da izrade novu vrstu pirinča koja bi mogla proizvoditi beta karoten.
 
Ideja je zvučala ludo. Ali, Potrikusu je ona imala više smisla od onoga što su neke vlade već radile: dajući svakoj osobi dve visoke doze vitamina A u pilulama godišnje. Ne bi li bilo pametnije ugraditi beta karoten u glavni usev regije? Na taj način bi ljudi mogli da uzgajaju ovu hranljivu materiju i jedu je svakodnevno, umesto da se oslanjaju na povremeno dobijanje pilula. Ovo je bilo održivo rešenje. Ono bi koristilo biotehnologiju za sprečavanje patnje, invaliditeta i smrti.
 
Godine 1999, Potrikus i njegove kolege su postigli svoj prvi veliki uspeh. Prenoseći gene iz narcisa i bakterije, oni su stvorili prvi beta karoten pirinač na svetu. Žuta zrna su postala poznata kao Zlatni pirinač. Predsednik Klinton (Bil Klinton, bivši predsednik Sjedinjenih Američkih Država, prim. prev.) je proslavio ovaj uspeh i pozvao GMO skeptike da urade isto. On je priznao da genetički inženjering „ima tendenciju da se tretira kao problem interesa agrokompanija i ostvarivanja ogromne zarade, nauštrb bezbednosti hrane.“ Međutim, u slučaju nedostatka vitamina A, veći rizik po zdravlje leži u tome da se ništa ne radi. „Ako bismo mogli da dobavimo više ovog Zlatnog pirinča… delovima sveta u razvoju“, rekao je Klinton, „to bi moglo spasiti 40 000 života godišnje.“
 
Anti-GMO grupe su bile zbunjene. Ovaj humanitarni projekat je podrivao njihove uobičajene prigovore na genetički inženjering. Godine 2001, Benedikt Herlin (Benedikt Haerlin), anti-GMO koordinator Greenpeace-a, pojavio se na konferenciji za štampu u Francuskoj sa Potrikusom. Herlin je priznao da Zlatni pirinač služi „dobroj svrsi“ te da predstavlja „moralni izazov našoj poziciji.“ Greenpeace nije mogao odbaciti pirinač kao otrov. Stoga se usprotivio projektu na osnovu tehničkih razloga: Zlatni pirinač ne proizvodi dovoljno beta karotena.
 
Bolji pristup, prema kritičarima biotehnologije, bio je da se pomogne ljudima da u svojim baštama uzgajaju mnogo pasulja, bundeva i drugih biljnih kultura bogatih vitaminom A. Tamo gde to nije bilo izvodljivo ili dovoljno, Greenpeace je preporučio suplementaciju (distribuciju pilula sa vitaminom A), ili fortifikaciju hrane (obogaćivanje hrane hranljivim sastojcima, prim. prev.), mešajući vitamin A sa obrađenim sastojcima kao što su šećer, brašno i margarin.
 
Greenpeace je bio u pravu u vezi Zlatnog pirinča. U to vreme, pirinač nije proizvodio dovoljno beta karotena kako bi se izlečio nedostatak vitamina A. No, nisu ni alternative. Gordon Konvej (Gordon Conway), predsednik Rokfeler fondacije (Rockefeller Foundation), koja je finansirala projekat, objasnio je neke od poteškoća u pismu Greenpeace-u 2001. godine:
 
Kompletni izbalansirani obroci su najbolje rešenje, ali što su porodice siromašnije, to je manje verovatno da će njihova deca dobiti uravnoteženu ishranu i to je verovatnije da će biti zavisni od jeftinih namirnica kao što je pirinač. Ovo je posebno tačno u vreme sušne sezone, kada voće i povrće nije dostupno, ili je skupo.
 
Konvej je ponovio skepticizam UNICEF-ovih nutricionista, koji su izrazili sumnju da biljke koje su poreklom iz pogođenih zemalja mogu isporučiti dovoljno probavljivog beta karotena. Potrikusu, ideja o kućnim baštama za sve – neka jedu tortu od šargarepe – je smrdela na zapadnjačko neznanje. „Postoji na stotine miliona siromašnih ljudi bez poseda“, istakao je Potrikus. „Oni nemaju kuću uz koju bi rasle voćke.“
 
Potrikus i Konvej su želeli da isprobaju sve što bi umanjilo nedostatak vitamina A: diverzifikaciju, fortifikaciju, suplementaciju i Zlatni pirinač. Ali, anti-GMO grupe su odbile. One su Zlatni pirinač nazvali „trojanskim konjem“ genetičkog inženjeringa. Oni su još fanatičnije pribegli svojim dvostrukim standardima. Tvrdili su da ljudi u pogođenim zemljama neće jesti žuti pirinač, ali da se nekako ipak mogu naučiti da uzgajaju nepoznato povrće. Oni su Zlatni pirinač prikazali kao nekakvu finansijsku prevaru, ali onda – kada je Potrikus jasno pokazao da će Zlatni pirinač siromašnim farmerima biti deljen besplatno – su počeli prigovarati da će besplatno deljenje dovesti do genetičke kontaminacije lokalnih useva. Neke anti-GMO grupe su izjavile da pirinač treba biti napušten zato što je uz njega vezano 70 patenata. Druge grupe su tvrdile da je 70 patenata izmišljotina stvorena od strane vođa ovih projekata kako bi opravdali svoju saradnju sa globalnom korporacijom AstraZeneca.
 
Dok su kritičari pokušavali da blokiraju projekat, Potrikus i njegove kolege su radili kako bi poboljšali pirinač. Do 2003. godine, oni su razvili biljke sa osam puta većom količinom beta karotena u odnosu na originalnu verziju. Dve hiljade i pete godine su predstavili liniju koja je imala 20 puta više beta karotena od originala. Kritičari GMO-a više nisu mogli da odbacuju Zlatni pirinač kao neadekvatan. Zbog toga su obrnuli kurs. Sada kada je pirinač proizvodio mnogo beta karotena, anti-GMO aktivisti su počeli tvrditi da su beta karoten i vitamin A opasni.
 
Godine 2001, Prijatelji Zemlje su se rugali da će Zlatni pirinač „učiniti malo da ublaži nedostatak vitamina A zato što proizvodi tako malo beta karotena.“ Do novembra 2004. godine, grupa je promenila pesmu. Usevi koji daju beta karoten mogu „da izazovu direktnu toksičnost ili abnormalni razvoj embriona“, oni su sada uveravali. Još jedan anti-GMO lobi, Institut za nauku u društvu, dokumentovao je svoju promenu u izveštaju iz 2006:
 
Institut je kritički pregledao Zlatni pirinač 2000. godine. Među stvarima koje su uočene bila je i ta da pirinač proizvodi premalo beta karotena za ublažavanje postojećeg nedostatka u ishrani. Od tada, sojevi Zlatnog pirinča su poboljšani, ali i dalje ne uspevaju da umanje nedostatke u ishrani. Sa druge strane, povećanje nivoa beta karotena može uzrokovati predoziranje vitaminom A kod onih čija ishrana obezbeđuje dovoljne količine ovog vitamina. Zapravo, i nedostatak vitamina A, i suplementacija mogu uzrokovati oštećenje ploda.
 
Kako bi podržao ovu novu lažnu uzbunu, Dejvid Šubert (David Schubert), anti-GMO aktivista i neurobiolog na Institutu Salk (Salk Institute), izradio je dokument o tobožnjim opasnostima povećanja vitamina A. Dve hiljade i osme godine ga je objavio u časopisu Žurnal lekovite hrane (Journal of Medicinal Food). U tom članku on tvrdi da beta karoten i desetine sličnih jedinjenja, poznatih kao karotenoidi, mogu da proizvedu druga jedinjenja, koja se nazivaju retinoidi, a koji uključuju i vitamin A. On je izjavio da su svi retinoidi „verovatno teratogeni“ – imaju tendenciju da uzrokuju oštećenja ploda – i, stoga „bi trebalo tražiti obimna bezbednosna testiranja pre uvođenja Zlatnog pirinča.“
 
p04Šubert je sistematski iskrivio dokaze. Kako bi ukazao na to da Zlatni pirinač može biti otrovan, on je citirao studiju objavljenu 1994. godine u časopisu Medicinski žurnal Nove Engleske (New England Journal of Medicine). Šubert je rekao kako je studija utvrdila da „pušači koji dopunjavaju svoju ishranu sa beta karotenom imaju veći rizik od raka pluća.“ Zaboravio je da napomene kako je dnevna doza beta karotena koja je data ispitanicima u studiji bila jednaka onoj koja se nalazi u 10 do 20 činija Zlatnog pirinča. Isto tako je propustio da citira ostatak studije, koja je naglasila da je u celini beta karoten zapravo povezan sa smanjenim rizikom od raka pluća. Osim toga, on je tvrdio da je u izveštaju Nacionalnog istraživačkog veća (National Research Council) iz 2004. godine rečeno da genetički inženjering ima „veću verovatnoću za proizvodnju neočekivanih promena nego što to imaju neke druge metode genetičke modifikacije.“ U realnosti, izveštaj Veća je tvrdio da genetički inženjering:
 
Ima veću verovatnoću za proizvodnju neočekivanih promena od nekih metoda genetičke modifkacije, kao što su ukrštanja, i manju verovatnoću od nekih drugih, kao što je radijacijska mutageneza. Dakle, priroda strukturne promene zaslužuje veću pažnju nego metoda kojom je postignuta ta promena.
 
Izostavljajući drugi deo rečenice – „i manju verovatnoću od nekih drugih“ – Šubert je izveštaj Veća prikazao tako da izgleda kao da diže uzbunu zbog GMO-a, a izveštaj je, zapravo, objasnio zašto su uzbune vezane za GMO pogrešne.
 
Šubert je protivnicima Zlatnog pirinča dao ono što im je trebalo: iluziju naučne podrške. Svaki anti-GMO lobi je citirao njegov rad. Novi stav pokreta, kako ga je obrazložio Zabranite GM Hranu (Ban GM Food), bio je da je „Zlatni pirinač proizveden kako bi proizvodio preterane količine beta karotena, a studije pokazuju da su neki retinoidi koji nastaju iz beta karotena otrovni i da uzrokuju oštećenja ploda.“
 
Međutim, novi stav, kao i onaj stari, oslanjao se na dvostruke standarde. Za početak, svaka zelena biljka proizvodi karotenoide. Godinama su anti-GMO grupe zagovarale da umesto Zlatnog pirinča, ljudi treba da uzgajaju druge biljke bogate beta karotenom. Oni su, isto tako, podržavali korišćenje selektivnog razmnožavanja kako bi se povećali nivoi karotenoida. Ako su karotenoidi otrovni, zar onda ove biljke ne bi donosile isti otrov?
 
GMO kritičare, izgleda, nije bilo briga koliko beta karotena ljudi jedu, dok god ta hrana nije bila genetički modifikovana. Oni su zahtevali dodatne sigurnosne testove za Zlatni pirinač, na osnovu toga da „velike količine beta karotena mogu imati negativne posledice po zdravlje.“ Ali, oni su odbacili takav oprez u slučaju kućnih vrtova, govoreći kako „nije potrebno brojati količinu“ svakog vitamina koji se unosi. Isto tako, oni su se zalagali za masovnu administraciju vitamina A putem pilula velikih doza i kroz hemijsku manipulaciju hrane u ponudi. Po njihovim sopstvenim standardima kojima dižu paniku – koji su, srećom, bili neopravdani – ovo bi bilo potpuno nesmotreno. Ljudsko telo uzima iz izvora beta karotena, kao što je Zlatni pirinač, samo onoliko vitamina A koliko mu je potrebno.
 
U kontekstu GMO-a, Greenpeace je tvrdio da se zalaže za slobodu. Njihovo saopštenje iz 2009. godine pod nazivom „Dalje ruke od našeg pirinča!“ kaže „da je čuvanje pirinča od genetičkog inženjeringa“ pitanje „potrošačkog izbora“ i „ljudskih prava.“ Saopštenje iznosi žaljenje da je GM pirinač „kontrolisan od strane multinacionalnih kompanija i vlada“, i da „ozbiljno ograničava izbor hrane koju možemo da jedemo.“ Ali, dokle god nisu umešani GMO, Greenpeace je skroz za korporativnu i državnu kontrolu. Oni su hvalili distribuciju vitanima A i pilula sa beta karotenom u „masovnim imunizacijskim kampanjama.“ Oni su hvalili zvaničnike zdravstva i prehrambenih kompanija što su stavili vitamin A i beta karoten u šećer, margarin i kekse. Oni su sugerisali kako bi vlade mogle uvesti „obaveznu fortifikaciju.“
 
Na Filipinima, gde se Greenpeace borio za blokiranje terenskih ispitivanja Zlatnog pirinča, njihovo licemerje je dostiglo nečuvene razmere. „Neodgovorno je nametati GM „Zlatni“ pirinač ljudima ako je to u suprotnosti sa njihovim religijskim uverenjima, kulturnim nasleđem i osećajem identiteta, ili jednostavno zato što oni to ne žele“, izjavio je Greenpeace. Ali, odmah ispod tog proglasa, Greenpeace podržava „suplementaciju vitamina A i vitaminsku fortifikaciju hrane koja je uspešno sprovedena na Filipinima.“ Po filipinskom zakonu, beta karoten i vitamin A moraju biti dodati šećeru, brašnu i jestivom ulju pre distribucije. Država je delila pilule predškolskoj deci dva puta godišnje, a nekim trudnicama 28 uzastopnih dana. Ako je Greenpeace zaista verovao da retinoidi uzrokuju oštećenje ploda, i da treba da budu stvar ličnog izbora, onda nikada ne bi podržao ove programe.
 
Uprkos tome, anti-GMO lobi je poludeo kada su naučnici hranili 24 dece Zlatnim pirinčem u sklopu kliničkih ispitivanja u Kini. Ispitivanja, sprovedena 2008. godine, bila su dizajnirana da izmere koliko vitamina A pirinač može da proizvede kod ljudi koji pate od nedostatka vitamina A. Jedna grupa dece je dobijala Zlatni pirinač, druga grupa dece je dobijala pilule sa beta karotenom, a treća grupa je dobijala spanać. Istraživači su otkrili da jedna porcija Zlatnog pirinča, skuvana od 50 grama zrnevlja, može obezbediti 60% preporučene dnevne doze vitamina A za decu. U jednoj drugoj studiji je utvrđeno da jedna porcija za odrasle ima isti efekat na odraslu populaciju. Zlatni pirinač je bio jednako dobar kao i pilule, a bolji od spanaća, u opskrbljivanju vitaminom A.
 
Kada je Greenpeace saznao za ova istraživanja, zatražili su od kineske vlade da ih zaustavi. Optužili su istraživače da koriste decu kao pokusne kuniće. U pismu Univerzitetu Tafts (Tufts University), odgovornom za sprovođenje istraživanja, Šubert i 20 drugih anti-GMO naučnika su izrazili svoj protest:
 
Naša najveća briga jeste da ovaj pirinač, genetički modifikovan da proizvodi veću količinu beta karotena, nije nikada testiran na životinjama, a postoji obimna medicinska literatura koja pokazuje da su retinoidi koji se mogu dobiti iz beza karotena toksični i da izazivaju oštećenje ploda.
 
U ovakvim okolnostima korišćenje ljudskih subjekata (uključujući decu koja već pate od bolesti vezanih za nedostatak vitamina A) u eksperimentima u kojima se hrane GM hranom potpuno je neprihvatljivo.
 
U svom tim pričama u kojima su plašili beta karotenom, Šubert i njegovi kolege nisu nikada spomenuli decu kojima su date pilule sa beta karotenom u ovim istraživanjima. Nije to uradio ni Greenpeace. Njihova jedina briga bila je pirinač.
 
Pristalice Zlatnog pirinča su bile zbunjene. U pismu Daily Mail-u, šest naučnika je napisalo: „Eksperimenti nisu bili ništa opasniji od hranjenja dece malim šargarepama, budući da su nivoi beta karotena i srodnih jedinjenja u Zlatnom pirinču slični.“ Međutim, anti-GMO grupe su bile odlučne da diskredituju studije. Otkrili su da je u formularima za davanje saglasnosti, koji su dati deci roditelja, pisalo da Zlatni pirinač „proizvodi beta karoten“, ali da u njima nije jasno naznačeno da je to postignuto putem transfera gena.
 
Greenpeace je bio besan. Njihovo saopštenje medijima nazvano „Greenpeace je uznemiren GMO eksperimentima nad decom koje podržavaju SAD“ citiralo je Greenpeace-ovog zvaničnika u Aziji: „Sledeći pokusni kunići za Zlatni pirinač mogla bi biti filipinska deca. Da li ćemo dozvoliti sebi da postanemo subjekti u eksperimentima sa ljudima?“ U drugom saopštenju medijima, Greenpeace se pitao da li su roditelji kineske dece bili „adekvatno informisani o rizicima.“ No, u istim tim saopštenjima, Greenpeace je hvalio Filipine zbog njihovog administriranja vitamina A trudnicama i zbog stavljanja beta karotena u lanac ishrane.
 
Na kraju, Univerzitet Tafts je sproveo tri pregleda ovih kliničkih studija. Dva su bila interna, a treći eksterni. Rezultati, objavljeni 2013, su potvrdili kako su pregledi „identifikovali zabrinutost“ vezanu za „neadekvatno objašnjenje genetički modifikovane prirode Zlatnog pirinča.“ No, mnogo važniji rezultat bio je da „su podaci dobijeni studijama validirani i da nisu pronađeni problemi vezani za zdravlje i sigurnost.“ Univerzitet je pojasnio:
 
Ovi višestruki pregledi nisu utvrdili probleme vezane za integritet podataka u studijama, tačnost istraživačkih rezultata ili sigurnost subjekata u istraživanju. U stvari, studija je utvrdila da jedna porcija testiranog proizvoda, Zlatnog pirinča, može da obezbedi više od 50% preporučene dnevne doze vitamina A kod dece, što bi moglo značajno da poboljša zdravstvene ishode ako se usvoji u režimu ishrane.
 
Ovakav ishod nije odgovarao protivnicima Zlatnog pirinča. Zato su ga ignorisali. Šesnaest godina oni ignorišu svaku činjenicu ili zaključak koji se ne uklapa u njihovu priču. Njihovo neprijateljstvo je neublaživo; njihovo lažno uzbunjivanje i paničarenje nije opovrgljivo u principu (opovrgljivost u principu je termin iz filozofije nauke i znači da se neka tvrdnja može smatrati naučnom samo ako se u principu može dokazati njena pogrešnost, pa se tvrdnje koje ne zadovoljavaju ovaj kriterijum ne smatraju naučnim. Za više informacija o ovom principu potražite ime Karl Popper, prim. prev.). Uzmimo za primer pitanje alergija. Dve hiljade i šeste godine naučnici nisu pronašli alergene u proteinima Zlatnog pirinča. Kritičari su odbili da prihvate ovaj rezultat. Oni su zahtevali dodatne testove. Tvrdili su da klimatske promene mogu ugroziti „genetičku stabilnost“ pirinča. Oni su tvrdili da nepredviđene interakcije sa životnom sredinom mogu uzrokovati neželjene promene u pirinču nakon nekoliko generacija, pa bi samim tim regulatorna tela trebala i dalje da odlažu davanje odobrenja.
 
Kritičari otvoreno zagovaraju nedostižne standarde. Institut za nauku u društvu tvrdi da „nestabilnost transgenih linija“ čini „adekvatnu sigurnosnu procenu gotovo nemogućom.“ Greenpeace za Zlatni pirinač tvrdi:
 
Ne bi bilo iznenađujuće ako se pojave dodatne neočekivane promene u biljci, predstavljajući tako nove rizike za okolinu ili ljudsko zdravlje… Međutim, praktično je nemoguće tražiti neočekivane efekte – po definiciji, ne može se znati šta bi ti efekti mogli da budu, ili gde da se traže.
 
Ovi standardi se, međutim, primenjuju samo na GMO. Oni se ne primenjuju na alternative koje favorizuje anti-GMO pokret. Pre tri godine Greenpeace je preporučio selekciju uz pomoć markera – u suštini, uzgoj vođen genetskom analizom – kao bolji način za povećanje nivoa beta karotena i drugih hranljivih sastojaka. Jedan argument citiran u Greenpeace-ovom izveštaju bio je da genetički inženjering (u genetskoj strukturi, prim. prev.) dovodi do „ugradnje gena na nepredviđena mesta, i do čestih spontanih preraspodela i gubitaka“ – ukratko, da potpuno ispretura DNK izmenjenog organizma. Ubrzo nakon toga, jedna studija je pokazala da je Greenpeace sve shvatio naopačke: kod pirinča, selekcija uz pomoć markera je uzrokovala veće genetičke i funkcionalne poremećaje nego što to čini genetički inženjering. Ipak, Greenpeace i dalje tvrdi da genetički inženjering, za razliku od selekcije uz pomoć markera, stvara „nove osobine sa novim opasnostima.“
 
p05Nema kraja argumentima i zahtevima anti-GMO čuvara. Oni žele još studija – „sistematskih istraživanja sa različitim procesima kuvanja“ – da bi se videlo koliko vitamina A pirinač isporučuje. Oni žele studije koje bi procenile koliko beta karotena pirinač gubi kada se skladišti na različitim temperaturama. Ako pirinač daje dovoljno vitamina A, onda je, tvrde oni, i to problem, jer ljudi neće imati potrebu da jedu druge biljke, pa će shodno tome razvijati druge vrste neuhranjenosti. Oni tvrde da će kriminalci falsifikovati pirinač koristeći žute začine, ili prirodno žuta zrna, pa će ljudi misliti kako dobijaju vitamin A, a u stvari ga neće dobijati.
 
Šesnaest godina nakon što je stvoren, Zlatni pirinač i dalje nije komercijalno dostupan. Pre dve godine su anti-GMO aktivisti uništili polje na kojem se ispitivao pirinač na Filipinima. Prošle godine su pokrenuli peticiju za zabranu svih terenskih ispitivanja i studija hranjenja. Greenpeace se hvalio: „Nakon više od 10 godina istraživanja Zlatni pirinač nije ni blizu ispunjavanju svog obećanja o rešavanju problema sa nedostatkom vitamina A.“ I još milion dece je mrtvo.
 
 
150708_cottonStickers.jpg.CROP.promo-xlarge2
5. Opravdana briga
 
Do sada smo se fokusirali na zdravstvene brige vezane za GMO. Priče o papaji, Bt-u i Zlatnom pirinču pokazuju, na više načina, da su ove brige neosnovane. Jedna stvar koju smo naučili jeste da strah od GMO-a nije opovrgljiv u principu. Sprovedeno je na stotine studija i pojedeno je na tone GM hrane. Nema tih dokaza koji će uveriti one koji šire paniku i strah da su GMO sigurni. Ne može se živeti život držeći se za takav neublaživ strah. Pustite se toga.
 
Još jedna stvar koju smo naučili jeste da nema smisla izbegavati GMO na osnovu standarda koje niko ne primenjuje na hranu koja nije GMO. Da, moguće je da se predozirate vitaminom A, ili da progutate virusni ili insekticidni protein jedući voće, žitarice ili biljke. No, GMO ne čini nijedan od ovih scenarija više mogućim ili opasnijim. Zapravo, ako pogledate u bolesti ili direktne smrtne slučajeve – ili u korelaciju između prodaje hrane i trendova bolesti, što anti-GMO aktivisti vole da rade – imaćete bolji slučaj protiv organske hrane, nego protiv GMO-a.
 
Treća lekcija je da segregacija GMO-a, u formi etiketa ili „bez GMO“ restorana, vodi ka pogrešnom zaključivanju. GMO etikete ne objašnjavaju šta se nalazi u vašoj hrani. One se ne bave osnovnim sastojcima – pesticidima, toksinima, proteinima – koji navodno GMO čine štetnima. One stigmatizuju hranu koja je potpuno sigurna i odvraćaju pažnju i nadzor nad proizvodima koji nisu GMO, a koji sadrže iste te omalovažavane sastojke.
 
Ljudi koji zagovaraju GMO etikete i „bez GMO“ kupovinu, vas ne informišu, niti vas štite. Oni vas iskorišćavaju. Oni govore proizvođačima hrane, prodavnicama namirnica i restoranima da izdvajaju GMO, i na kraju da ih ne prodaju, jer ih ljudi kao što ste vi neće kupovati. Oni govore političarima i regulatornim telima da etiketiraju i ograničavaju GMO jer ljudi kao što ste vi ne veruju tehnologiji. Oni koriste vaš strah kako bi opravdali etiketiranje GMO-a, a onda koriste GMO etikete kako bi opravdali vaš strah. Držati vas u strahu njihov je glavni adut u političkoj i poslovnoj strategiji. A kompanije kao što je Chipotle, sa njihovim „bez GMO“ reklamnim kampanjama, samo igraju uz tu muziku.
 
Bezbednost, međutim, nije jedina zabrinutost koja je vezana za GMO. Postoje i druge kritike, a jedna od njih jeste vredna vaše pažnje. Ona se odnosi na najčešću primenu genetičke modifikacije u poljoprivredi na svetu: otpornost na herbicide.
 
Tri četvrtine kukuruza i pamuka u ovoj zemlji (u SAD-u, prim. prev.) je modifikovano kako bi bilo otporno na insekte. Ovi usevi sadrže bakterijski Bt gen, što ih čini smrtonosnim za bube koje ih pojedu. Malo više od toga, oko 80% do 85% kukuruza i pamuka, modifikovano je da izdrži hemikalije koje ubijaju korov, posebno glifosat, koji se prodaje pod imenom Roundup. (Ove dve karakteristike obično dolaze u paketu). Procenti su slični za soju. Širom sveta, usevi otporni na insekte se uzgajaju na oko 50% zemljišta pod GMO kulturama, dok se usevi otporni na herbicide uzgajaju na više od 80%.
 
Oba područja primene se smatraju pesticidalnim po prirodi, jer je korov, kao i bube, štetočina. I ovo je ključno za razumevanje debate o tome da li su GMO, kao celina, povećali ili smanjili nivo upotrebe pesticida. Jedna studija, objavljena 2012. godine od strane Čarlsa Benbruka (Charles Benbrook), najrazumnijeg kritičara GMO-a, izračunala je da su GMO povećali potrošnju pesticida u SAD-u za 7 procenata. Međunarodna analiza višestrukog broja studija, objavljena prošle godine, izračunala je da su GMO smanjili potrošnju pesticida za 37 procenata. Međutim, ove dve procene se slažu u jednoj fundamentalnoj razlici: dok su GMO otporni na insekte smanjili upotrebu insekticida, GMO otporni na herbicide su doveli do veće upotrebe sredstava za suzbijanje korova.
 
Čini se da su dva faktora odgovorna za povećanje upotrebe herbicida. Jedan je direktan: ako su vaši usevi modifikovani da izdrže Roundup, možete ih prskati obilato a da ih ne ubijete. Drugi faktor je indirektan: kada svaki poljoprivrednik prska Roundup-om, korov se prilagođava zemljištu zasićenom Roundup-om. On evoluira kako bi preživeo. Kako bi ubili ove nove sojeve korova, poljoprivrednici moraju prskati više hemikalija. To je jedna vrsta trke u naoružanju.
 
Uprkos tekućoj debati o efektima glifosata, stručnjaci se slažu da je on relativno bezopasan. Benbruk ga je nazvao jednim od najsigurnijih herbicida na tržištu. On zaključuje: „U svetlu njegovih generalno povoljnih ekoloških i toksikoloških svojstava, posebno kada se uporedi sa nekim od herbicida koje je zamenio, dramatično povećanje upotrebe glifosata verovatno nije značajno uvećalo zdravstvene rizike za ljude.“
 
Međutim, „trka u naoružanju“ bi to mogla da promeni. Kako se korov razvija da bi se odupro Roundup-u, poljoprivrednici primenjuju druge herbicide, koji više zabrinjavaju. A kompanije stvaraju useve koji mogu izdržati te herbicide kako bi poljoprivrednici mogli više da ih prskaju.
 
Chipotle se žali kako GMO „proizvode pesticide“ i „stvaraju super-korov otporan na herbicide.“ Kompanija tvrdi da je Benbrukovo istraživanje pokazalo da se upotreba „pesticida i herbicida povećala za više od 181 000 tona kao rezultat kultivacije GMO-a.“ (Chipotle, za razliku od Benbruka i drugih stručnjaka, koristi termin „pesticid“ kada govori o insekticidu.) Ali, ovo navodi na pogrešan zaključak na dva načina. Prvo, udruživanjem podataka Chipotle je sakrio pola Benbrukovih nalaza: da Bt usevi smanjuju upotrebu insekticida i stoga, u smislu njihovog doprinosa ukupnom rezultatu, smanjuju kombinovanu upotrebu hemikalija koje ubijaju štetočine. I drugo, problem koji vodi herbicidnu „trku u naoružanju“ nije genetički inženjering. To je monokultura.
 
Svako ko je proučavao ovaj problem pažljivo – Benbruk, Američko ministarstvo poljoprivrede, Nacionalno istraživačko veće – došao je do istog zaključka: oslanjajući se previše na jednu metodu kontrole korova, mi smo pomogli korovu da evoluira kako bi je pobedio. Kako biste prevarili evoluciju morate evolucione pritiske učiniti manje predvidljivima. To znači menjanje herbicida kako bi korov koji je razvio otpornost na jedan herbicid bio ubijen drugim. To isto znači i rotaciju useva, kako bi korov morao da se bori sa različitim biljkama i kako bi morao da raste na drugačijim oranicama, u različitim režimima navodnjavanja i uslovima žetve. Industrija i regulatorna tela sa zakašnjenjem počinju da se bave ovim problemom. Kao deo svog procesa za davanje odobrenja proizvodu i obnavljanja procesa odobrenja, američka Agencija za zaštitu životne sredine, podržana od strane Američkog ministarstva poljoprivrede, zahteva od proizvođača herbicida i useva otpornih na herbicide da prate i izveštavaju o upotrebi svojih hemikalija, da rade zajedno sa poljoprivrednicima na kontroli preterane upotrebe i da promovišu neherbicidne metode kontrole korova.
 
GMO su deo problema. Usevi otporni na herbicide omogućavaju poljoprivrednicima da češće i podrobnije prskaju useve hemikalijama za uništavanje korova, bez bojazni da će im nauditi. Nije slučajnost da Monsanto, koji prodaje seme useva otpornih na Roundup, takođe prodaje i Roundup. Međutim, GMO nisu izmislili monokulture i zabrana GMO-a neće učiniti da one nestanu. Poljoprivrednici neguju homogenost već više od hiljadu godina. Roundup se koristi duže od 40 godina.
 
Chipotle ilustruje ludost odbacivanja GMO-a u ime kontrole herbicida. Prema njihovoj novoj politici „svi sastojci u hrani Chipotle-a zasnovani na kukuruzu koji su ranije možda bili genetički modifikovani su uklonjeni ili zamenjeni sa ne-GMO verzijama, dok su svi sastojci zasnovani na soji koja je možda genetički modifikovana zamenjeni alternativama, kao što su ulje pirinčanih mekinja ili suncokretovo ulje.“
 
Međutim, prelazak na suncokretovo ulje je očigledno kontraproduktivno. Kao što Den Čarsl (Dan Charles) iz Nacionalnog javnog radija (National Public Radio) ističe „mnoge sorte suncokreta su, iako nisu genetički modifikovane, takođe otporne na herbicide. One su uzgojene da tolerišu jednu klasu herbicida nazvanu ALS inhibitori. I otkako su poljoprivrednici počeli da se oslanjaju na te herbicide, mnogi korovi su razvili otpornost na njih. Zapravo, mnogo više korova je postalo otporno na ALS inhibitore nego na glifosat.“
 
To je samo jedan primer koliko je nezgodno proceniti efekte otpisivanja GMO-a. Roundup nije jedini herbicid, genetički inženjering nije jedina tehnologija koja stvara otpornost na herbicide i vaše zdravlje (na koje herbicidi u GM hrani ne utiču više u odnosu na one iz ne-GMO hrane) je samo jedan od faktora koji se moraju uzeti u obzir. Za donošenje ekološkog suda o prebacivanju sa GMO na ne-GMO proizvode, morali biste znati koje pesticide svaki od tih proizvoda uključuje i kako ti pesticidi utiču na vrste koje žive na mestima gde se uzgajaju usevi. Ništa od toga se ne nalazi na etiketi.
 
Morali biste uzeti u obzir i ekološke prednosti poljoprivredne efikasnosti. Čineći oranice plodnijima, sa manje gubitaka zbog korova i insekata, GMO smanjuju površinu zemlje koja se mora obraditi i količinu vode koja se mora utrošiti. Usevi otporni na herbicide čak ublažavaju klimatske promene smanjenjem potrebe za obrađivanjem polja, što erodira zemljište i otpušta stakleničke gasove.
 
Što više učite o otpornosti na herbicide, to više shvatate koliko je istina o GMO složena. Prvo otkrivate da oni nisu zli. Onda naučite da nisu ni potpuno nevini. Onda shvatate da ništa nije potpuno nevino. Pesticidi protiv pesticida, tehnologija protiv tehnologije, rizik protiv rizika – sve je to relativno. Najbolje što možete da uradite jeste da ispitate svaku praksu i uporedite je sa alternativama. Najmanje što možete da uradite jeste da gledate na stvari dalje od etikete sa tri slova.
 
 
6. Bolji GMO
 
Dvadeset godina nakon debija genetički modifikovane hrane, potpuna je lakrdija da je komercijalna upotreba ove tehnologije i dalje fokusirana na staromodna sredstva za uništavanje korova. Greenpeace i Chipotle smatraju da je logični odgovor na ovu lakrdiju izbacivanje GMO-a. To je u potpunosti pogrešno. Nemilosrdni napori ovih Ludita (Luditi su bili pripadnici radničkog pokreta početkom XIX veka koji su krivili mašine za težak položaj radnika, pa je uništavanje mašina bio jedan vid njihove borbe. Danas se tako nazivaju protivnici razvoja tehnologije, prim. prev.) da blokiraju testiranje, regulatorna odobrenja i komercijalni razvoj GMO-a su glavni razlozi zašto su mnogo napredniji GM proizvodi, kao što je Zlatni pirinač, i dalje nedostupni. Najbolji način za razbijanje čvrstog stiska industrije herbicida nad genetičkim inženjeringom jeste da se podrži ova tehnologija, i da se ona gura napred, tako što ćete govoriti političarima, proizvođačima hrane i kompanijama koje proizvode seme da želite bolje GMO.
 
Katalog nedavno modifikovanih biljaka objavljen od strane Američkog ministarstva poljoprivrede pokazuje mnogo vrednih opcija. Lista uključuje kukuruz otporan na sušu, šljive otporne na viruse, jabuke koje ne crne, krompir sa manje prirodnih toksina i soju koja proizvodi manje zasićenih masti. Nedavni globalni pregled UN-ove Organizacije za hranu i poljoprivredu razmatra druge projekte na vidiku: pasulj otporan na viruse, šećernu trsku otpornu na vrućine, pšenicu otpornu na so, manioku otpornu na bolesti, pirinač bogat gvožđem i pamuk koji zahteva manje azotnih đubriva. Bacite oko na novosti i pronaći ćete naučnike koji rade na još ambicioznijim idejama: šargarepama bogatim kalcijumom, antioksidant paradajzu, nealergenom orahu, narandžama otpornim na bakterije, pšenici koja čuva vodu, kukuruzu i manioki punim dodatnih hranljivih materija i lanu sličnoj biljci koja proizvodi zdravo ulje ranije dostupno samo iz riba.
 
To je ono što genetički inženjering može učiniti za naše zdravlje i za našu planetu. Razlog što to još uvek nije učinio leži u činjenici da smo zaglavljeni u glupoj, rasipničkoj borbi oko GMO-a. Na jednoj strani se nalazi vojska šarlatana i pseudozaštitnika životne okoline koji vode levičarski rat protiv nauke. Na drugoj strani su korporacijske kukavice koje će se radije držati profitabilnog uništavanja korova, nego investirati u proizvode koji bi mogli uvrediti sumnjičavu javnost. Jedini način da okončamo ovu borbu jeste da se obrazujemo i da stavimo jasno do znanja svima – Evropskim vladama, prodavnicama koje stvaraju trendove, povodljivim lancima restorana, istraživačkim univerzitetima i ulagačima u biotehnologiju – da smo spremni, kao glasači i kao potrošači, da prihvatimo hranljivu, ekološki sigurnu hranu, bez obzira odakle dolaze njeni geni. Mi želimo naše GMO. Hajde sad, pokažite nam šta možete da uradite.
 
 
Saletan, W. (2015, July 15). Unhealthy Fixation. Slate. Pristupljeno na internet adresi: http://www.slate.com/articles/health_and_science/science/2015/07/are_gmos_safe_yes_the_case_against_them_is_full_of_fraud_lies_and_errors.html?wpsrc=sh_all_mob_tw_bot
 
Prevod i adaptacija: GMO – Reč nauke

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s